Moja Priča (Ko je iza zavese)
Zovem se Nebojša i moja priča sa InterArt-om počela je tako što sam odlučio da nađem rešenja za svoje vizije. Nisam želeo da se bavim zanimanjem u kojem treba da sve svoje veštine, znanja, vrline i osobine stavim u džep i zarađujem tako što će me neko plaćati za izvršene zadatke. Kada sam odlučio da budem iskren ka sebi, video sam šta zaista želim. Preuzeo sam odgovornost, znajući da moja "sudbina" zavisi od mene, i prstao da krivim /rodtelje/sistem/druge/ za svoj (ne)uspeh. Tražio sam načine da ostvarim svoje vizije. Između spremanja prijemnog ispita na Akademiji Umetnosti video sam oglas InterArt-a za saradnike u oblasti organizovanja Baby Exit fesitvala i kontaktirao ih, neznajući čime se bave. Nisam aplicirao ni na jedno konkreno radno mesto, već napisao motivaciono pismo u kome sam predstavio želju da budem neka vrsta asistenta u celokupnom radu organizacije, ne samo na festivalu. Priložih svoj široko-raspršen CV i bio kontaktiran od strane predstavnika InterArt-a, Đorđa Mojića.
Pre našeg sastanka pokušao sam da istražim na intenetu o kakvoj se organizaciji radi. Pronašao sam ne baš tako impresivan websajt i par negativnih komentara na određenim forumima. Došao sam u "kancelariju" u koju sam bio pozvan (zbog onih komentara znao sam i kakav će biti prostor pa nisam ništa mnogo očekivao a i ne smeta mi kad pomislim da je majkrosoft počeo u garaži) i započeo razgovor sa gospodinom Đorđem. Nakon sastanka mi je potpuno bilo jasno zašto sam naišao uglavnom na negativne komentare o InterArtu: zbog toga što Đorđe ima potpuo nesvakidašnje principe i drugačiji koncept rada (FunkyBussines). Znao sam i ranije da ne poklanjam pažnju negativnim komentarima jer znam iz kakve namere ih ljudi pišu i da ne govore ništa objektivno, te mi se i sada potvrdilo da su ih napisali ljudi koji su navikli da funkcionišu na određeni način, kao deo sistema (koji naravno ne podržavaju) sa određenim očekivanjima i da su prosto iskazali razočarenje jer nisu razumeli pravu vrednost onoga što InterArt promoviše.
Tražio sam organizaciju ili pojedince u kojoj/uz koga ću moći da kroz praktične i konkretne načine još više razvijam sebe i svoje "radne sposobnosti". To je ono čemu Đorđe i pridaje najveću pažnju, jer ne daje ljudima posao kome treba da se oni prilagode, već prilagođava posao ljudima: prvi projekat koji sam dobio da radim nije usmeren na oblasti o kojima ne znam ništa, već nešto u čemu mogu da budem kreativan i nešto što me zanima. Poenta je u razvijanju ličnog potencijala koji će omogućiti i stvaranje novca. Znači upotrebljivost. I majndset koji je okrenutk ka ome "šta ja mogu da dam" a ne šta ću ja samo da dobijem, i koliko ću ja biti plaćen. Sve ono što mi je Đorđe ispričalo bila je konkretizacija moje nejasne, intuitivne vizije, jer sam znao šta otprilike želim. Drago mi je bilo da postoji neko ko radi nešto tako, a pogotovo u Srbiji!
Posle par sastanaka i mojih raštrkanih obaveza odlučio sam da se uključim u rad organizacije malo ozbiljije. Bilo mi je izuzetno važno da neko ko priča nešto ima iza sebe dokaze o tome. A rezultati Đorđa Mojića govore o njegovoj priči. Pre svega neveroatan uspeh njegovo troje dece koji je prilično iznad proseka Srbije (a oni su odrastali uz njegove vizije i "treninge") i mnogobrojni projekti koji su završeni.
Iza svake uspešne kompanije stoji tim, a glavna karakteristika neuspešnosti naše zemlje, po zvaničnom istraživanju, je upravo u nepoverenju.
-Na predavanju koje ste održali poslovnim ljudima u Beogradu, rekli ste da Srbija gubi godišnje dve milijarde evra. Zbog čega?
-Stjuart Dajmond: Kada ljudi ne veruju jedni drugima, gubi se vreme na svađe oko nečega što je prošlo i jedni drugima ne daju najbolje ideje. Zbog toga nema inovacija i manji je privredni rast. Postoji jasna korelacija: što je slabije poverenje, slabija je privreda.
Pre našeg sastanka pokušao sam da istražim na intenetu o kakvoj se organizaciji radi. Pronašao sam ne baš tako impresivan websajt i par negativnih komentara na određenim forumima. Došao sam u "kancelariju" u koju sam bio pozvan (zbog onih komentara znao sam i kakav će biti prostor pa nisam ništa mnogo očekivao a i ne smeta mi kad pomislim da je majkrosoft počeo u garaži) i započeo razgovor sa gospodinom Đorđem. Nakon sastanka mi je potpuno bilo jasno zašto sam naišao uglavnom na negativne komentare o InterArtu: zbog toga što Đorđe ima potpuo nesvakidašnje principe i drugačiji koncept rada (FunkyBussines). Znao sam i ranije da ne poklanjam pažnju negativnim komentarima jer znam iz kakve namere ih ljudi pišu i da ne govore ništa objektivno, te mi se i sada potvrdilo da su ih napisali ljudi koji su navikli da funkcionišu na određeni način, kao deo sistema (koji naravno ne podržavaju) sa određenim očekivanjima i da su prosto iskazali razočarenje jer nisu razumeli pravu vrednost onoga što InterArt promoviše.
Tražio sam organizaciju ili pojedince u kojoj/uz koga ću moći da kroz praktične i konkretne načine još više razvijam sebe i svoje "radne sposobnosti". To je ono čemu Đorđe i pridaje najveću pažnju, jer ne daje ljudima posao kome treba da se oni prilagode, već prilagođava posao ljudima: prvi projekat koji sam dobio da radim nije usmeren na oblasti o kojima ne znam ništa, već nešto u čemu mogu da budem kreativan i nešto što me zanima. Poenta je u razvijanju ličnog potencijala koji će omogućiti i stvaranje novca. Znači upotrebljivost. I majndset koji je okrenutk ka ome "šta ja mogu da dam" a ne šta ću ja samo da dobijem, i koliko ću ja biti plaćen. Sve ono što mi je Đorđe ispričalo bila je konkretizacija moje nejasne, intuitivne vizije, jer sam znao šta otprilike želim. Drago mi je bilo da postoji neko ko radi nešto tako, a pogotovo u Srbiji!
Posle par sastanaka i mojih raštrkanih obaveza odlučio sam da se uključim u rad organizacije malo ozbiljije. Bilo mi je izuzetno važno da neko ko priča nešto ima iza sebe dokaze o tome. A rezultati Đorđa Mojića govore o njegovoj priči. Pre svega neveroatan uspeh njegovo troje dece koji je prilično iznad proseka Srbije (a oni su odrastali uz njegove vizije i "treninge") i mnogobrojni projekti koji su završeni.
Iza svake uspešne kompanije stoji tim, a glavna karakteristika neuspešnosti naše zemlje, po zvaničnom istraživanju, je upravo u nepoverenju.
-Na predavanju koje ste održali poslovnim ljudima u Beogradu, rekli ste da Srbija gubi godišnje dve milijarde evra. Zbog čega?
-Stjuart Dajmond: Kada ljudi ne veruju jedni drugima, gubi se vreme na svađe oko nečega što je prošlo i jedni drugima ne daju najbolje ideje. Zbog toga nema inovacija i manji je privredni rast. Postoji jasna korelacija: što je slabije poverenje, slabija je privreda.
Vremenom, kada sam počeo da radim ozbiljnije shvatio sam i da ne mogu sam da pokrijem sve oblasti niti da sam dovoljno dobar u svim sferama. I zbog toga je važno da sarađujem sa drugima, i imam tim koji može zajedno da se pokriva u različitim granama. Odlučio sam da više ne tražim izgovore i uradim nešto povodom tog pitanja, oglasim svoju priču i pozovem ljude koji dele moje ambicije da oformimo tim.
U InterArtu sam došao do spoznaje da u stvari želim da studiram menadžment umetničke produkciju, a ne glumu kako sam mislio do sad, tako da i ovo smatram kao svoju producentsku dužnost: Okupiti stručne (i one koji žele da budu stručni) ljude i sprovesti ideju iz vizije u realnost.
Ovo je delić moje priče, za još detalja možete me lično kontaktirati (ili pozvati na piće) na:
Ovo je delić moje priče, za još detalja možete me lično kontaktirati (ili pozvati na piće) na:
nebojsabalaz@gmail.com
Comments
Post a Comment